Alhemija

Istočna alhemija

Alhemija se počela razvijati na istoku. Njeni koreni su u bronzanom dobu u Egiptu i Mesopotamiji, gde su nastali metalurgija, bojarstvo i veština pravljenja stakla. U Aleksandriji, u trećem stoleću pre naše ere, ove tehničke veštine, spojene sa grčkim spekulativnim duhom, dale su kao proizvod alhemiju.
Kroz osvajanja i trgovinu, alhemija se proširila do Arabije, Indije i Kine, gde je preuzela praksu i filozofiju ovih istočnih kultura. Džabir ibn-Hajan i Al-Razi (Razes), arapski alhemičari iz osmog i devetog veka nove ere, prvi su razvili teoriju da se metali sastoje iz sumpora i žive, teoriju koja je kasnije snažno uticala na evropske alhemičare. Taoizam kineskog alhemičara iz četvrtog veka, Ko Hunga, odrazio se u beskrajnom traganju za „životnim eliksirom“, čime su se alhemičari vekovima bavili.

Srednjevekovna alhemija

Slavni srednjovekovni učenjaci, kao što su Rodžer Bekon I Albert Veliki, prikupili su enciklopedijske zapise i iz oblasti alhemije, pored drugih oblasti znanja. Tako je alhemija u toku srednjeg veka postala naširoko poznata I privlačna za sve ljude. Diletanti I amateri bavili su se alhemijom u želji za znanjem. Šarlatani su prevarantski iskrivljavali alhemiju da postignu svoje niske lične ciljeve.

Dvorski alhemičari uzaludno su se upinjali da pretvore proste metale u zlato i tako obezbede finansijsku stabilnost evropskim monarhijama. Potkraj četrnaestog veka počeo je da jenjava srednjovekovni uspon alhemijske aktivnosti. Bilo je ipak stvoreno dosta novih tehnika I novog znanja. Posle toga, alhemija je postigla malo novih stvari I bavila se pretežno nejasnim predmetima.

Medicinski napreci alhemije

U šesnaestom veku počelo je lagano udaljavanje od fanatičnog I uzaludnog traganja za preobražajem elemenata. Napori alhemičara su usredsređeni na izradu lekova za ljudske bolesti. Ovom razvoju jatrohemije ili medicinske hemije najviše je doprineo Paracelzus, rođen u Švajcarskoj 1493. godine. Kao već poznat lekar i hirurg, Paracelzus je oštrim rečima napao medicinska verovanja I praksu svoga doba. Medicina se u to vreme zasnivala na idejama rimskog mudraca iz drugog veka n.e. Klaudija Galena, koji je verovao da je telo sastavljeno iz četiri soka – krvi, sluzi, žute žuči i crne žuči - i da bolest nastupa kada se poremeti ravnoteža ovih “sokova”. Medicinski metodi uglavnom su poticali iz desetog veka, od velikog arapskog učenjaka I lekara Avicene. Verujući da su telesne promene u suštini hemijske prirode, Paracelzus je eksperimentisao tražeći specifične hemijske lekove za specifična oboljenja, I postigao značajne uspehe. On je bio prvi Evropljanin koji je upotrebljavao opijum u medicinske svrhe, a jedinjenja gvožđa, žive i arsena koja je on davao kao lekove još uvek donose farmakopeje (zvanični zbornici lekova). Mada je u svoje doba bio mnogo napadan, Paracelzus se sada smatra za prvog stvarnog praktičara hemijske medicine. Počev od njegovog doba, hemija predstavlja važan vid obrazovanja lekara I medicinske prakse.

Berba je obezbeđena

Pratili smo mukotrpni rad alhemičara kroz dvadeset stoleća, od početka u bronzanom dobu u Egiptu i Mesopotamiji, do procvata alhemije u srednjovekovnoj Evropi. Ne može se tačno odrediti kada je romansa alhemije prešla u avanturu hemije. Prelaz od pseudonauke, magije i veštine na sistematsko eksperimentalno proučavanje materije, energije i njihovih promena bio je postepen. I pored uzaludne potrage za načinom fizičkog preobražaja prostih metala u savršen metal, i pored isto tako uzaludnog nastojanja da se postigne duhovni preobražaj koji bi dao savršenog čoveka, alhemičari su ostavili bogato nasleđe. Za budućnost su obezbeđeni uređaji, tehnike i procesi od trajne vrednosti. Tražeći seme zlata kroz prašinu i pepeo stoleća, alhemičari su otkrili najmanje četiri nova elementa – antimon, arsen, bizmut I fosfor – kao i stotine važnih jedinjenja i smeša.

Bilo bi umesno završiti ovaj prolog rečima velikog engleskog filozofa iz sedamnaestog veka, Frensisa Bekona:
“Alhemija se može uporediti sa čovekom koji je rekao svojim sinovima da je negde u vinogradu zakopao zlato. Kopajući, oni nisu našli zlato, ali su, prevrćući zemlju oko korenova, obezbedili bogatu berbu.”