Slatko, a ne goji? - Aspartam i stevija

Mnogi danas spominju pojam veštački zaslađivač ali se ne zapitaju koliko su oni štetni, ili možda dobri. Ovde će biti pomenuto nekoliko zaslađivača, a elaboriraću samo dva: aspartam i steviju.

Uopštena prednost za sve ove zaslađivače je manja kalorijska vrednost u odnosu na prirodne šećere. Kalorija je jedinica za oslobođenu energiju. Da bi supstanca našem telu mogla da preda energiju, ona mora da se metaboliše . Veštački zaslađivači se, zbog svoje strukture vrlo slabo metabolišu ili se uopšte ne matabolišu. Još jedan od razloga je što su oni „slađi“ je vezivanje za određen protein koji prepoznaje sladak ukus prosečno dvesta do trista puta jače nego običan šećer. Premda je ovo značajna odlika, njihova se korist ogleda u kalorijskoj vrednosti jer je pogodna za ljude koji ne mogu da metabolišu šećere, tj. dijabetičare.

Negativne strane su diskutabilne i nisu apsolutno dokazane, možda zbog represije od strane velikih kompanija, svakako nisu zanemarljive jer uključuju ne samo benigne probleme poput glavobolje, već su asocirane i sa tumorima.

Neki od zaslađivača su:
•    Aspartam
•    Ciklamat
•    Saharin
•    Stevija, pa u istoriji čak i
•    Olovo-acetat

Aspartam

Aspartam je metil – estar koji proizilazi iz dve amino kiseline : L – asparaginske kiseline,  L – fenilalanina i metanola. Ključna razlika u metabolizmu zaslađivača i šećera je izomerija. Drugim rečima, zaslaćivači su L – izomeri, a šećeri D – izomeri. 

Aspartam je približno dvesta puta slađi od saharoze. Zbog ovog svojstva, iako aspartam proizvodi 4 kilokalorije po gramu kada se metaboliše, dovoljna količina aspartama potrebna da se proizvede sladak ukus je toliko mala da je kalorijska vrednost zanemarljiva. Aspartam je najstabilniji na pH 4,3, pa se zato koristi u gaziranim pići čiji je dijapazon pH od 3 do 5. Za druge proizvode se meša sa zaslađivačima poput saharina.

Unosom aspartama, u naše telo ulazi veća količina amino kiselina, gde previše fenilalanina menja fiziologiju mozga i uskraćuje serotonin – „hormon sreće“. Prirodni metanol je čvrsto vezan za pektin i prolazi kroz naš digestivni trakt. Međutim, veza između fenilalanina i metanola, poznatija kao metil – estarska je vrlo slaba, i dozvoljava metil grupi da se lako odvoji i formira metanol, koji je jako loš za naš organizam. Prenosi se do određenih enzima koji ga pretvaraju u formaldehid, tečnost koja se koristi za balzamovanje. Telu fale ključni enzimi za formaldehid, pa se on nakuplja u ćelijama. Povezan je sa rakom prostate i dojke i štetama na mozgu. 

Nastanak asprtama je slučajan, a njegovo uvođenje u ishranu je politički manipulisano. Sve više nezavisnih istraživanja pokazuje da je aspartam štetan. Jedno istraživanje na univerzitetu „Harvard“ pokazalo je direktnu vezu konzumiranja aspartama i povećanog rizika raka krvi kao i da konzumiranje više od jednog gaziranog pića bez šećera dnevno može dovesti do višestrukih mijeloma i leukemije.

Moje mišljenje je da zdravi ljudi treba da izbegavaju i šećere i aspartam, a ako je unos neophodan, treba se držati prirodnog šećera, u malim količinama.

Stevija

Aktivni sastojci koji se ekstrakuju iz lista ove biljke su steviol – glikozidi. Razlog zbog kog pišem o steviji jeste njena trenutna popularnost kao i bezbednost. Stevija je 150 puta slađa od šećera, a mehanizam delovanja je sledeći. Glikozidi su molekuli koji sadrže glukozu i druge supstance – aglikone. U digestivnom traktu glikozidi se razbijaju na glukozu i steviol. Glukoza koja se oslobodi biva iskorišćena od strane bakterija, i ne dospeva u krvotok. Steviol ne može biti dalje metabolisan i izbacuje se u spoljašnju sredinu.

Zbog gorkog ukusa aglikona, stevija ima specifičan ukus. Postoji istraživanje koje kaže da stevija izaziva mutaciju ćelija i da dovodi do raka, ali je stevija odobrena u većini zemalja. Razlog tome je možda i to što se koristi u velikim kompanijama poput koka – kole.  

Kao i aspartam, pogodna je za osobe koji se drže dijete sa malom količinom ugljenih hidrata.